suncokret

Ratarstvo

PRED SETVU ULJANE REPICE

POREKLO I ZNAČAJ ULJANE REPICE

Poreklo uljane repice se veže za Evropu i Aziju. Prema literaturnim podacima, pre 5,5 hiljada godina bila je poznata u srednjoj i severnoj Evropi, a pre 4 hiljade godina u Kini. Stari Grci i Rimljani koristili su ulje repice za osvetljavanje.

U 16. veku postaje interesantna kao ratarska kultura, kada počinje da se seje u Holandiji, a zatim se širi na preostali deo Evrope. Izrazita divergentnost unutar ove vrste omogućila joj je veliku rasprostranjenost. Danas se uljana repica u svetu gaji na oko 33 miliona ha, sa tendencijom povećanja. Najveći proizvođači su Kina, Indija i Kanada. Od evropskih zemalja najviše se gaji u Poljskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Velikoj Britaniji. Pored soje, palme i suncokreta uljana repica je jedna od najvažnijih uljanih kultura i sa njima čini 72% ukupne svetske proizvodnje biljnih ulja. U Evropi je uglavnom raprostranjena ozima (seje se u pozno leto, odnosno ranu jesen) forma stoga što postiže više prinose zrna i ulja po jednici površine u odnosu na jaru (koja se seje u rano proleće). Pored ulja koji je primarni proizvod i kojeg u zrnu ima od 40-48%, uljana repica je značajan izvor proteina. Visok sadržaj eruka kiselina u pojedinim sortama omogućio je primenu uljane repice i u industriji u vidu maziva. Metil estar, dobijen iz repičinog ulja, uspešno se koristi za rad dizel motora. Glavni razlozi za podsticanje proizvodnje i plasmana biodizela, a time i širenja uljane repice su: preusmeravanje poljoprivrede sa prekomerne proizvodnje žitarica na nove industrijske biljke, kao i ekološki razlozi, obzirom da je biodizel manji zagađivač od mineralnog dizela. Značajna je i pčelinja paša, s obzirom da uljana repica cveta rano u proleće, s periodom cvetanja od 15-25 dana i predstavlja prvu značajniju pčelinju pašu. Cvetovi su bogati polenom i nektarom, tako da sa 1 ha pčele proizvode i preko 80 kg meda. Gledajući vegetacionu sezonu, uljana repica rano napušta zemljište što omogućava pravovremenu i kvalitetnu pripremu za sledeći usev.

USLOVI GAJENJA I TEHNOLOGIJA PROIZVODNJE

Zemljište. Uljana repica se uspešno može proizvoditi na različitim zemljištima, ali uz primenu kvalitetne agrotehnike. Najviše joj odgovaraju duboka, plodna, rastresita zemljišta, neutralne do slabo alkalne reakcije, koja nisu sklona formiranju pokorice. Vrlo dobre rezultate daje i na nešto vlažnijim, ali dobro prozračenim i plodnim zemljištima. Građa korena i njegova slabija usisna moć ukazuje da bi u setvi uljane repice trebalo izbegavati teža, zbijena i zemljišta sa nepropusnim podoraničnim slojem, kakav je na primer pseudoglej. Na lakšim  zemljištima daće bolji prinos od većine drugih ratarskih kultura. Može se uspešno gajiti i u brdsko-planinskim područjima (do nadmorske visine 750 m).

Padavine. Uljana repica je veliki potrošač vode i za svoj rast i razvoj zahteva značajnije količine padavina (godišnje 500-750 mm). Međutim, kao i kod drugih ratarskih kultura, pored ukupne količine padavina važna je i njihova distribucija tokom vegetacione sezone. Najosetljivija na sušu je u fazi formiranja cvetnih pupoljaka do cvetanja (intenzivan porast) i u fazi nalivanja zrna. U određenim regionima, problem može biti i nedostatak vode u setvi, što rezultira neujednačenim nicanjem, ponekad i izostankom nicanja, zakasnelim razvojem do zime i slabijim prezimljavanjem. Zadržavanje površinskih voda u proleće može dovesti do propadanja useva (trulenja korena).

Plodored. Kao i većinu drugih ratarskih biljaka, uljanu repicu treba gajiti u plodoredu, istovremeno izbegavajući biljne vrste sa kojima repica deli zajedničke štetočine ili bolesti kao što su slačica, suncokret, soja, grašak, mahunjače i deteline. Najbolji predusevi za uljanu repicu su oni koji ostavljaju dosta vremena za kvalitetnu pripremu zemljišta, bez korova kao što su rani krompir, rano povrće, ali i strnine poput pšenice i ječma.

Prašenje strništa. Prašenje strništa ili plitko oranje (dubine 10-12 cm), nakon žetve strnina (pšenica, ječam) od izuzetne je važnosti za uspeh celokupne proizvodnje. Naie, njime se prekida kapilarni uspon vode, te time čuvaju izuzetno važne zalihe vode u zemljištu u delu godine koji je jako deficitaran sa vlagom. Time se provociraju korovi na rast, ali i delimično zaoravaju žetveni ostaci.

Osnovna obrada i predsetvena priprema. Ima za cilj stvaranje optimalnih uslova za rast i razvoj mlade biljke, njeno kvalitetno i ujednačeno klijanje i nicanje, te dobro ukorenjivanje. Osnovna obrada se izvodi na 20-30 cm, poželjno najkasnije 20-tak dana pre setve, tako da bi se uspostavili optimalni procesi u zemljištu. Posle je poželjno izvršiti drljanje da bi se zatvorile brazde i poravnala površina. Ovim se postojeća vlaga u zemljištu bolje čuva što omogućava kvalitetniju predsetvenu pripremu, koja se obavlja setvospremačima u jednom ili nekoliko prohoda, dok se u površinskom sloju od oko 6 cm ne stvori sitnomrvičasta struktura, a na samoj površini sitnije grudve (prečnika do 3 cm).
Setva u tek poorano i pripremljeno zemljište može rezultirati neujednačenim nicanjem i rasporedom biljaka, te je stoga treba izbegavati.

Đubrenje. Kao i kod drugih ratarskih kultura i kod uljane repice đubrenje bi trebalo raditi nakon kvalitetne analize zemljišta, ali i predviđenog prinosa po jedinici površine. Bitno je da je ona dobro izbalansirana, tj. da biljka ima svih potrebnih hraniva u određenim fenofazama svog rasta i razvoja. To je garant visokih, ali i stabilnih prinosa. Orjentaciono, za đubrenje nekog srednje plodnog zemljište bi bilo potrebno 120 kg/ha azota (N), oko 80 do 100 kg/ha fosfora (P2O5) i oko 130-150 kg/ha kalijuma (K2O). Veći deo kalijuma i fosfora vraća se sa žetvenim ostacima u zemljište, tako da se ne iznosi se sa parcele. Polovinu ukupne količine fosfora i kalijuma treba dati pod osnovnu obradu, a preostali deo predsetveno. Sa primenom azota treba biti oprezan. Naime, prevelike količine azota u jesen rezultiraju prebujnim usjevom koji se neće dovoljno dobro «okaliti» za zimu, a u slučaju dužih i intenzivnijih mrazeva i niskih temperatura dolazi do znatnog smanjenja sklopa. Obično se daje 1/3 azota predsetveno, a preostali deo u proleće putem prihrane. Ponekad može biti problema i sa drugim makro i mikroelementima, npr. kalcijumom, koji se može dodati pred oranje, u obliku kreča. Uljana repica dobro reaguje na organska đubriva poput stajnjaka, ali je njihova upotreba ograničena budući je vreme od skidanja preduseva do setve uljane repice kratko.

Setva. Optimalni rokovi za setvu uljane repice su kraj avgusta i prva polovina septembra i treba ih poštovati. Dovoljne količine vlage u tom periodu dovode do nicanja useva za 4-6 dana. Treba izbegavati ranije, ali i kasnije rokove setve. Prerana setva dovodi do prebujnog, osetljivog useva, koji može početi sa rastom u stablo i loše podneti niske temperature tokom zime, što rezultira smanjenjem sklopa, a time i oslobađanjem prostora za razvoj korova. Prekasna setva rezultira nedovoljno razvijenim biljkama, sa malo rezervnih materija u korenu i stabljici. Takve biljke lakše izmrzavaju i teže se regenerišu, kasne u porastu i po pravilu daju lošiji prinos. Setva uljane repice je izuzetno važna agrotehnička mera koja uveliko određuje kasniji razvoj biljaka, pa i prinos. Sklop biljaka na polju treba da je u skladu sa preporukom semenske kuće i oplemenjivača, kreatora sorte. Preredak sklop daje jače razgranate biljke, ali i otvara prostor za razvoj korova. Pregust usev rezultira slabijom, tanjom stabljikom sklonom poleganju. Setvu treba obaviti u optimalnom roku, plitko, na 2-3 cm dubine. Nakon setve, ako za to postoje uslovi, treba navodnjavati ili valjati. Repica se seje u redove sa razmakom od 20-30 cm. U našim agroekološkim uslovima smatra se da 70% zasejanih semena iznikne, a da u toku zime propadne maksimalno do 30% biljaka. Potrebna količina semena, zavisno od sorte, kreće se od 4 do 5 kg/ha i treba osigurati 70-85 biljaka na m2 posle nicanja ili 55-65 biljaka na m2 u žetvi. Kvalitetno, deklarisano seme je osnovni preduslov uspešne proizvodnje.

Prednosti gajenja uljane repice

Proizvodnja uljane repice u svetu raste iz godine u godinu, što je posledica povećane potražnje prvenstveno prerađivačke industrije. Prerada ulja ove biljke u pogonsko gorivo - biodizel i njegova šira upotreba je do pre petnaestak godina delovala kao daleka budućnost, a danas je neizostavan deo prerađivačke industrije. Svakodnevno raste broj mašina koje koriste ovu vrstu goriva uz mešanje sa običnim dizelom. S obzirom na nestabilnost cene nafte na svetskom tržištu i njen rast, goriva dobijena iz obnovljivih izvora zauzimaće sve veći udeo.

Danas se ova biljka gaji na oko 35 miliona hektara. Najveći proizvođači u svetu su Kina, Indija, Kanada, Australija, a u Evropi Nemačka, Francuska, Češka i u novije vreme Ukrajina. Do kraja 20. veka gajenje uljane repice kod nas je bilo sporadično, ali se od 2000-te godine i u Srbiji se javlja zainteresovanost proizvođača i otkupljivača. Ove promene, na žalost, ipak ne prate evropske trendove i zastupljenost ovog useva u našim atarima nije ni blizu one u nekim drugim zemljama.

Zaštita od korova. Primena herbicida u jesen, na dobro pripremljenim, nezakorovljenim poljima po pravilu može izostati. Deo korova, ako i preostane, propašće usled izmrzavanja. Na zakorovljenim tablama neophodna je primena herbicida, uvažavajući spektar korova koji se pojavljuje, ali i uputstva proizvođača za primenu, kvalitetno podešenu prskalicu itd.

Zaštita od štetnih insekata i glodara. Uljana repica je biljna vrsta koju napada veći broj štetočina. U jesenjem delu vegetacije ekonomski značajne štete mogu naneti: repičina lisna osa, crna repičina pipa, crvenoglavi repičin buvač i razne druge vrste buvača. One oštećuju tek ponikle biljke i kasnije razvijenu lisnu masu, te često dovode do smanjenja sklopa, a ponekad i do potpunog uništavanja. Smanjenje brojnosti ove grupe štetočina, pa i potpuno suzbijanje se izvodi setvom semena tretiranog insekticidima. Za ovu svrhu mogu se koristiti preparati na bazi tiametoksama i imidakloprida. Po pravilu je ovaj vid zaštite i dovoljan, osim u slučaju prevelikog broja repičine lisne ose, kada je potrebno izvesti i dodatno tretiranje.
U proleće se po agresivnosti ističu repičin sjajnik, kao i neke vrste pipa. Repičin sjajnik oštećuje pupoljke, a pipe stabljike, lisne drške i ljuske. Hemijski tretman treba usmeriti na suzbijanje sjajnika, pri čemu se umanjuje i brojnost ostalih štetočina. Tretiranje se izvodi kada se u fazi butonizacije utvrdi u proseku najmanje 1,5-2 sjajnika po biljci. Pored pomenutih štetočina na uljanoj repici povremene štete mogu pričiniti i gusenice podgrizajućih sovica u jesenjem periodu i razne vrste glodara (hrčak, voluharice i dr.) tokom čitave vegetacije.

Zaštita od bolesti. Na biljkama uljane repice mogu se pojaviti i plamenjača, mrka pegavost, suva trulež, bela trulež i dr. koje obično ne predstavljaju značajniji problem, a njihova intenzivnija pojava u pojedinim godinama zahteva primenu odgovarajućih fungicida.
Smanjenju pojave korova, insekata i bolesti doprinose i agrotehničke mere kao što su plodored, prostorna izolacija, dobro izbalansirano đubrenje i izbor kvalitetnog sortimenta.

Žetva. Specifičnost uljane repice jeste da uglavnom neujednačeno dozreva i relativno brzo prezri što za posledicu ima raspucavanje ljuski i rasipanje semena po polju. Takvo seme je pored finansijskog gubitka i potencijalni sekundarni korov u usevu koji dolazi iza uljane repice, što svakako ne treba zanemariti. Žetva uljane repice se obavlja u tehnološkoj zrelosti, kada vlaga u zrnu padne ispod 15%. Usev je tada obično žućkasto smeđe boje, listovi osušeni, ljuske na bočnim granama uglavnom smeđe, a na glavnoj osi sivo smeđe. Seme je uglavnom smeđe boje i tvrdo. Povećana vlaga ima za posledicu dosušivanje što predstavlja dodatan trošak, a i kvalitet ulja je smanjen. U žetvi se koriste žitni kombajni sa posebnim adaptacijama. Poželjna je upotreba bočnog vertikalnog razdeljivača prohoda ili, još bolje, vertikalne kose kao razdeljivača prohoda. Broj obrtaja bubnja treba da bude što je moguće manji, ispod 500 obrtaja u minuti, a sita treba da budu prečnika 3,5-5,0 mm. Jačina vetra se određuje u zavisnosti od vlage zrna.

Sortiment. Institut za ratarstvo i povrtarstvo raspolaže sa dovoljnim količinama semena sorti: Slavica, Zlatna i jasna za predstojeću setvu.

Slavica je sorta ozime uljane repice (Brassica napus L.) iz grupe "00".. Masa 1000 semena je 4,3 g. Dužina vegetacije je 284 dana. Poseduje visok genetski potencijal za prinos semena – preko 4.7 t/ha, a prosečan sadržaj ulja u semenu je 45%. Ozima sorta sa niskim sadržajem eruka kiseline i glukozinolata. Sorta visoke toleratnosti na niske temperature. Ulje joj je pogodno za ljudsku ishranu, a kod upotrebe ostataka posle ceđenja za ishranu domaćih životinja.

Zlatna je sorta ozime uljane repice (Brassica napus L.), iz grupe "00". Masa 1000 semena je 3,9 g. Dužina vegetacije je 284 dana. Poseduje visok genetski potencijal za prinos semena – preko 4,5  t/ha, a sadržaj ulja u semenu je oko 44%. Dobro podnosi niske temperature. Ulje joj je pogodno za ljudsku ishranu, a ostaci posle ceđenja za ishranu domaćih životinja.

Jasna je sorta ozime uljane repice (Brassica napus L.) iz grupe "00. Masa 1000 semena je 3,4 g. Dužina vegetacije je 280 dana. Poseduje visok genetski potencijal za prinos semena – preko 5 t/ha, a prosečan sadržaj ulja u semenu je 41%. Ozima sorta sa niskim sadržajem eruka kiseline i glukozinolata. Dobro podnosi niske temperature. Ulje joj je pogodno za ljudsku ishranu, a kod upotrebe ostataka posle ceđenja za ishranu domaćih životinja.

Druge mogućnosti i benefiti

Postoje i brojne druge prednosti gajenja uljane repice. Ozima uljana repica, kao i druge ozime biljne vrste, izbegava period letnjih suša i visokih temperatura, koje u su u poslednjoj deceniji u više godina dovele do strahovitog gubitka prinosa i prihoda na gazdinstvima.

Posmatrajući agrohemijski aspekat, kod uljane repice se od ukupnog sadržaja kalijuma u biljci samo 1/5 nalazi u zrnu, dok se ostatak nalazi u stablu, granama, ljuskama i lišću. Zaoravanjem žetvenih ostataka zemljište se obogaćuje organskim kalijumom, tj. sprečava se iznošenje, pa uljana repica predstavlja odličan predusev za kaliofilne biljke poput krompira, mrkve i paradajza.

Sa aspekta plodoreda gajenje uljane repice takođe daje brojne mogućnosti. Kod nas se seje u prvoj polovini septembra, a vršidba se obavlja krajem juna u zavisnosti od klimatskih uslova. Setva se obavlja u vremenskom periodu kada u polju ima malo radova (berba kukuruza, vađenje šećerne repe, izuzev suncokreta se obavlja krajem septembra i tokom oktobra), što predstavlja prednost za organizaciju rada na gazdinstvu. Rano skidanje useva omogućuje dobru pripremu zemljišta za naredne useve ili postrnu setvu nekih ratarsko-povrtarskih biljaka (krastavac kornišon, mrkva, cvekla, kukuruz šećerac ili silažni kukuruz, itd).

Takođe, uljana repica je poznata kao izuzetna medonosna biljka. Prema literaturnim navodima u povoljnim godinama sa jednog hektara se može dobiti od 100-150 kg meda. Med od uljane repice spada u prvu klasu po kvalitetu. Pored meda, za pčelare je interesantna kao prva paša, a zbog ogromne količine polena dolazi do ubrzanog razmnožavanja i jačanja društava. Polen se koristi i u farmaceutskoj industriji za spravljanje lekova koji se koriste za preventivu i lečenje mnogih oboljenja.


Uljana repica izuzetno medonosna biljka

Dr Ana Marjanović Jeromela, dr Radovan Marinković, dr Sreten Terzić, Mr Petar Mitrović, dipl.ing – master Željko Milovac
Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

:: Ratarstvo :: PRED SETVU ULJANE REPICE ::